Cao svima, moje ime je Damir i ovo je moja priča. Već dugi niz godina živim u gradu i kako su godine prolazile, taj gradski tempo i užurbanost sve više su uzimali danak u mom mentalnom i fizičkom životu. Nekako sam se osećao sve lošije. Ne znam kako da opišem, ali jednostavno, taj način života — kada ti stalno neko kuca na vrata, dolazi, traži da se nešto naplati, traži nešto od tebe, gledanje svakog dana raznih odvratnih pojava u društvu, kriminala i raznih oblika nenormalnog ponašanja — jednostavno me iscrpljivalo.
Jedne noći, ležao sam u svom stanu i razmišljao o svemu tome i došao do zanimljivog zaključka: ustvari radim po ceo dan, mučim se, trpim ljude koji me nerviraju i gledam razne face koje su se naglo obogatile i danas se ponašaju poput neke elite. Sve to me iscrpljivalo i osećao sam se stalno umorno i iscrpljeno. Uveče sam loše spavao, jako često zabrinut oko posla: kako ću platiti račune, šta ako ovo, šta ako ono… Milion misli koje su me držale budnim po celu noć.
Ujutro, tako polumrtav, odlazio bih na posao i morao gledati one iste face koje sam gledao godinama i slušati njihove uvek iste priče: ko je bio sa kim, ko je šta kupio, ko ima, ko nema… Sve one priče koje me u suštini i nisu zanimale. Bio sam sit svega toga. Na neki način osećao sam se kao onaj lik u Kamijevom romanu Stranac, kao da ne pripadam celoj toj priči, celom tom mainstreamu koji zapravo nije donosio ništa dobro, osim stalne zabrinutosti i iscrpljenosti. Prosto, nesvesno sam tražio neko rešenje i nadao mu se, a onda se desilo nešto što nisam očekivao.
Neverovatnim spletom okolnosti nasledio sam jednu trošnu kuću i malo imanje koje se nalazi u jednom selu blizu Sarajeva. Isprva nisam shvatao to kao poruku više sile. Da budem iskren, razmišljao sam kako da prodam to i eventualno kupim bolje auto ili sredim stan. Tako razmišljajući, shvatio sam da moram malo srediti staru kuću — prvo je okrečiti i popraviti — da bih je mogao bolje prodati.
Uzeo sam nekoliko dana odmora i otišao na to imanje. Radio sam preko dana oko kuće i, da budem iskren, dobro sam se umorio. Bilo je dosta posla na koji nisam bio navikao: raščišćavanje kuće, puštanje vode i generalno čišćenje. Te noći, prvi put u ko zna koliko godina, zaspao sam pre 10 sati uveče. Ujutro me probudio cvrkut ptica i žubor potoka koji je bio blizu. Neverovatno — prvi put u ko zna koliko godina osećao sam se pun energije. Ustao sam bukvalno lagan kao pero i bacio se na sređivanje zemlje pored kuće.
Nije išlo lako. Imao sam samo ručnu kosu, a iskreno nisam neki kopač. Bilo je teško i mučio sam se danima, ali iz dana u dan sve je bilo bolje i pomalo moje imanje počelo je da liči na nešto. Nakon toga krenuo sam i da krečim kuću — počela je da poprima lep izgled i da ne liči više na napuštenu kuću. Vratio sam se posle sedam dana u grad i onaj ružni osećaj ponovo je došao: brige, stalna zabrinutost i nesanica. Falilo mi je moje malo utočište u prirodi.
Uskoro sam uzeo neplaćeno bolovanje i otišao ponovo. Bio je mesec mart i vreme prvih radova oko zemlje. Srećom, imao sam neke rođake koji su mi pomogli da počnem pripremati zemlju. Prvo sam morao očistiti vrt, prekopati ga i podjubriti. Bilo je naporno, ali radio sam predano i vredno. Posijao sam luk, salatu, mahunu, krompir… Prosto, nekako sam imao energije za sve.
Uskoro sam uveo i šetnje pred veče kroz šumu. To mi je jako prijalo — gledao sam reku i prirodu, stabla koja stoje stotinama godina. Sve više sam postajao svestan da život koji živim zapravo nije za mene. Baš to udaljavanje od prirode dovelo je do mog generalnog psiho-fizičkog disbalansa. Samo priroda može da me izleči. Sve više upadao sam u taj mirni i opušteni stil života na selu. Rasporedio sam svoje obaveze i uskoro kupio kokošinjac sa 15 koka. Moja sreća bila je neopisiva kada sam pronašao prvo jaje.
Kroz sve te poslove osećao sam da sve više dobijam energije i snage. Osećao sam se sve bolje i odmornije. Moj vrt je napredovao, sve bolje, i bukvalno sam mogao da obezbedim svo povrće iz njega. Posijao sam i nešto voća — jagode i ribizle, i naučio čak da pravim džem.
Imanje je imalo i nekoliko stabala jabuke i šljive, pa sam morao naučiti i kako da ih podrezujem i zaštitim. Malo po malo učio sam o poslovima na selu. To me sve više uvlačilo jer mi je donosilo osećaj mira i spokoja koji inače nisam imao. Taj život bio je potpuno drugačiji od onog koji sam živeo ceo svoj život.
Kako je vreme prolazilo, sve više vremena provodio sam na svom malom imanju i sređivao ga. Naučio sam i pomalo da zidam i uspeo sam da sazidam dimnjak koji je bio srušen, da pripremam drva i zimnicu. Voleo sam uveče da slušam kako vatra pucketa i da pijem čaj koji sam brao u šumi koja je bila blizu. Jedan moj komšija držao je pčele i uskoro mi je preporučio da i ja kupim jednu košnicu i počnem pomalo sa tim, pošto je naš kraj bio bogat ispašom za pčele. Krenuo sam pomalo i sa tim — bilo je teško, ali vremenom sam naučio i uspeo da proizvedem med za svoje potrebe.
Jedna stvar vukla je drugu. Nedugo nakon toga napravio sam i parcelu na kojoj sam sadio maline. Donosile su dobru zaradu i od toga što zaradim mogao sam da pokrijem osnovne troškove. Neću vas lagati, nije bilo lako, ali bio sam uporan da naučim sve to i da promenim svoj život i osećam se bolje. Često sam tokom šetnji po šumi razmišljao i došao do zaključka da svi mi, ili većina nas koji živimo u gradu, zapravo radimo samo da bismo platili račune i kupili hranu i gorivo. I zbog toga trpimo razne šefove i ljude koje ne podnosimo, trpimo stalnu nervozu — svoju i drugih — koja nas polako izgraiza. Na kraju, mnogi završe na lekovima, a onaj period kada bi trebali da uživamo provodimo kod lekara i na raznim terapijama. Nisam želeo tu sudbinu za sebe.
Pored kuće imao sam i svoj mali izvor. Voda je bila ledena i čista tokom leta, izvirala je iz same stene. Tada sam i shvatio zašto nas grad uništava. Imamo dva najgora i najopasnija faktora za zdravlje: loš zrak i lošu vodu. Najgora moguća kombinacija koja vremenom uništava organizam. Uz to dodajte i raznu prerađenu hranu punu šećera i aditiva i stalnu nervozu — i imate recept za razne bolesti.
Moja odluka rodila se zapravo u jednoj šetnji. Tada sam prvi put shvatio šta tačno želim i sproveo sam to u delo. Dao sam otkaz na poslu, izdao svoj stan u gradu i preselio se potpuno na svoje imanje. Posvetio sam mu se skroz. Imao sam mnogo više vremena da se posvetim i razvijam svoje poslove oko imanja, i sve je odlično napredovalo. Vremenom sam počeo i da pecam ribu u obližnjoj reci i nabavio nekoliko koza.
Lijegao sam i ustajao rano i imao vremena da sve završim u kući i oko kuće. Nabavio sam i psa koji je postao moj verni pratilac u šetnjama, a takođe i čuvar. To je bila promena koja je unela dodatnu radost u moj život.
I danas, dok pišem ovo, shvatam da je prošlo već pet godina od mog velikog koraka i mogu vam reći da se nimalo ne kajem zbog odluke koju sam tada donio. Na neki način smatram da je to bila najbolja odluka u mom životu. Udišem čist zrak, jedem zdravu hranu i pijem čistu vodu. Televiziju nemam, a koristim telefon koji nema Viber. U suštini, ne fali mi ništa. Osećam se bolje nego ikad. Visok pritisak koji sam imao se vremenom sam od sebe regulisao, a moje stalne zabrinute misli su nestale. Znam da će moja zemlja brinuti o meni, da neću biti ni gladan, ni žedan, ni nesretan.
Pišem ovu priču s nadom da ću ljude koji se i sami možda pripremaju, odlučuju ili razmišljaju o ovom koraku, ohrabriti da urade isto ili ih potaknuti.
Pozdravljam vas sve koji ste čitali i nadam se da su oni pravi koji treba da izvuku pouku iz ove moje priče to i učinili.