Zovem se Milica, imam 35 godina, i do prošle godine živjela sam u Novom Sadu sa suprugom Nenadom. Imali smo stabilne poslove — ja u računovodstvu, on kao vozač u jednoj međunarodnoj firmi. Život nam je bio ustaljen, predvidiv, ali i nekako prazan. Vreme nam je prolazilo u beskrajnim smjenama, čekanju vikenda i povremenim godišnjim odmorima.
Svaki odlazak kod mojih roditelja na selo, u jednom malom mestu između Kragujevca i Topole, bio je kao mali predah od stvarnosti. Tamo smo provodili samo nekoliko dana godišnje, ali su nam tih nekoliko dana značili više od cijele godine u gradu. Tamo nas nisu budili automobili i sirene, već petlovi i sunčeva svetlost koja se probijala kroz zavese.
Jednog dana, nakon još jedne stresne sedmice u kancelariji, došla sam kući i rekla Nenadu: „Zamisli da ovako radimo još 20 godina. Hoćemo li se ikada odmoriti?“ On se nasmejao, ali u očima mu se videlo da i on oseća isto. Tada smo počeli ozbiljno da razgovaramo o preseljenju na selo.
Plan je sazrevao mesecima. Prodali smo stan u Novom Sadu, kupili staru kuću sa dva hektara zemlje, voćnjakom i starim bunarom. Kuća je bila u solidnom stanju, ali je ipak tražila dosta ulaganja. Nama to nije smetalo — želeli smo da je preuredimo po svom ukusu, korak po korak.
Prvi meseci bili su prilagođavanje. U gradu smo navikli na sve „instant“ — toplu vodu na dugme, namirnice na 5 minuta od kuće, servisere koji stižu na poziv. Na selu se sve radi sopstvenim rukama ili uz pomoć komšija. Naučili smo da ložimo vatru, popravljamo alat, čistimo sneg i čuvamo baštu od divljih životinja.
Komšije su nas prihvatile iznenađujuće brzo. Mile sa susednog imanja je došao prvog dana da nam pomogne oko ogreva, a njegova žena Marija nas je obradovala teglom domaćeg meda i sirom. Takva otvorenost i dobrota nas je dirnula, jer u gradu često nismo znali ni ime komšije iz ulaza.
Nenad je ubrzo nabavio nekoliko koza i desetak kokošaka, dok sam ja zasadila baštu sa paradajzom, paprikom, lukom i začinskim biljem. U početku smo pravili greške — zemlja traži znanje, a ne samo volju. Ali svaki dan smo učili i postajali bolji. Kada smo prvi put probali paradajz iz naše bašte, shvatili smo da nijedna gradska pijaca ne može da zameni ukus nečega što si sam uzgojio.
Život na selu nije bajka, ali jeste sloboda. Ima dana kada se umorimo više nego ikada u gradu, ali to je onaj prijatni umor koji ti donese osmeh. Nema više nervoze zbog gužve u saobraćaju ili buke iz komšiluka. Umesto toga, uveče sedimo ispred kuće, slušamo cvrčke i gledamo zvezde — one prave, koje u gradu retko vidiš.
Finansijski, troškovi su manji nego u gradu. Više ne plaćamo kiriju ni visoke račune, a hranu uglavnom proizvodimo sami. Počeli smo i da prodajemo višak jaja, mleka i povrća na lokalnoj pijaci. Planiramo da proširimo proizvodnju i možda napravimo malu radionicu domaćih džemova i ajvara.
Naš najveći strah pre preseljenja bio je da ćemo se osećati izolovano. Međutim, ispostavilo se da nam društveni život ovde čak bogatiji. Ljudi su bliski, posete su česte, a svaka prilika — od svinjokolja do berbe — pretvara se u druženje.
Ponekad odemo do grada, ali sada ga doživljavamo drugačije. Buka nas umara, gužve nam smetaju, a već posle nekoliko sati poželimo da se vratimo kući, na našu zemlju.
Sada, godinu dana kasnije, znamo da smo doneli pravu odluku. Nismo pobegli iz grada zato što smo morali, već zato što smo želeli bolji kvalitet života. Naučili smo da usporimo, da cijenimo male stvari, da živimo u skladu sa prirodom. Naša sreća više ne zavisi od plate ili odmora, već od toga da li će sutra roditi jabuke ili da li će nam se izlegnuti pilići.
Kada nas pitaju da li nam nedostaje gradski život, samo se nasmejemo. Nedostaje nam poneki restoran ili bioskop, ali ono što smo dobili zauzvrat je neuporedivo vrednije. Ako bismo opet birali, izabrali bismo isto — svoj mir, svoj komad zemlje i osećaj da živimo onako kako smo oduvek želeli.